ФРАГМЕНТ ИЗ РАДА О ДАХУ, ПА СЛУХУ И ВИДУ У ПОЕЗИЈИ ЊЕГОША И ЛАЗЕ КОСТИЋА
ФРАГМЕНТ ИЗ РАДА О ДАХУ, ПА СЛУХУ И ВИДУ У ПОЕЗИЈИ ЊЕГОША И ЛАЗЕ КОСТИЋА
Дах? — нема ли у наслову штампарска грешка: место дах треба можда да стоји дух? Нема грешке, ни 
штампарске ни писарске. Ви вероватно настављате са питањем; зато што је реч о поезији, ви уносите у реч дах пренесени смисао: силина, мах, лакоћа, незаустав у кретању стихова. Ви имате на уму технику, ми имамо на уму идеју. Техника је чињеница, идеја је енергија. Треба у реч дах ставити и физичке и метафизичке појаве: и функцију дисања и функцију надахнутости. Овде и данас, реч је о даху који може да остане и бесмртно можда затворен у уметничком делу; баш као што човек има моћ да дуго задржи свој дах у себи. Овде и данас, реч је о даху из груди издахнутом, избаченом, изасутом; о даху из плућа који остварује пластичну густоћу самогласника и сугласника. Али реч је, даље, о ономе што народ лепо зове душац, о душцима синтетичне животне енергије, с помоћу које речи песникове излећу као низ мелодичних експлозија срца или ума песникова. Реч је о врсти митскога даха у човеку са вокацијом; реч је о енергији даха и говора у човеку ако човек тај тежи неком светлом и спасоносиом остварењу. Дах, тај и такав дах у Његошу сапињао је, и сапиње богате поетске мисли у ланац једног џиновског монолога.
Taj рапсодични монолог Његошев нико код нас, до данас, није умео да настави; и нико од разних преводилаца, људи свакојаких дахова и говора, није успео да репродукује. Превести, пренети, пребацити, препричати, препевати, прерадити, пререферисати само, авај — и даље не одоше преводиоци. Речи и слогови превода су без даха, душац у њима трне од недаха. . . Лаза Костић створио је у песми Santa Maria della Salute синтезу од даха и слуха чију верну репродукцију нисмо ни ми Срби до сада још доживели, ни с помоћу реторике, ни с помоћу музике. Загледајте се добро, упијте снажно у слух свој низ речи Његошевих или Лазиних, и свака реч, као буктињица, својим врхом светли; а језик наш, диван али занемарен и доста уаљкављен језик наш бруји као некада васкрсна звона. Гарантна наша звона да смо умели писати и говорити, да смо имали поезију од великога даха, да смо имали слух, какав, чини се, више немамо. Обратите пажњу на онтолошку спрегу између речи дах и дух, и између речи душац и дуга.
Поезија двају наших великана — слапови висинских вода су им достојни споменици и имењаци — то је ретка метафизичка радња и борба нечег сабирног у песницима; то је, од првога маха, од првога стиха, чиста радост вида и слуха, слуха и вида. Вид и слух. Неко види слике, неко чује звуке, док исто гледају и слушају, и мисле да на исти начин гледају и слушају. Вид је важнији од слуха, кажу једни, ако их питањем неким изазовете да нешто кажу. Слух је далеко важнији од вида, кажу други. Француски песник Сипервиел има стихове:
Ако хоћеш да знаш где те јо пут, Затвори очи, и слушај . . .
Од самога почетка редак је случај да би оба чула била једнако снажна или развијена, једнако наклоњена да се вежбају и утанчавају. Међу људима, једни су од рођења гледаоци, други слушаоци. Репрезентација двојих чула на лику човекову већ истиче разноликост. Очи се одмах упадљиво запажају, оне су пластичне, имају боју, крећу се, обрћу понекад и сувише (није ли се Матавуљ, одличан Француз, затрчао и узео из француског језика фразу, ваљати очима, rouler les yeux, да каже оно што ми кажемо: колутати погледом. Али, визуелно врло обдарени Матавуљ није много погрешио). Очи одлучују о изгледу и о лепоти човека. Очи су спољашње индивидуалисане и конкретне, чула врло чулна, и обично је врло чулан човек који пре свега очима живи. „Очи му играју на зејтину” — то јест, погледи клизе а траг је масно светлуцав. Спољашњи део уха, ушна шкољка, има понекад доста леп и некако скромно умиљат облик, али нема нижакву егзистенцију. Унутрашње ухо послује са говором, музиком, певањем, дахом дакле са појавама које немају спољних облика, аморфне су. Као што су, пазите, све наше велике радости и емоције, аморфне (ви-соке радости, успут речено, не би за то требало никада спајати са новцем, оштро обележеним по облику, боји, имену). Али ако су велике емоције аморфне за вид, имају оне спиритуалне своје егзистенције, везане, тајанствене, само за дах и слух.
Joш о оку, пре слуха. Око је врашко чуло, дрско, најчешће самопривилегисани животни орган. Удева се око у све, и цео боговетни дан и види и у мраку. Памћење му је одлично: радознало, дрско, уочљивост је страшан метод очију. Око нема директне везе са говором, али оно само говори и ћути са пакленим елоквенцијама или немуштинама, како му је воља. Сасвим како хоће, очи су присутне или одсутне, и ако су отворене. Оком се човек смеши или љути, оком плаче искрено или лажно, како хоће, а може све шсто хоће. Око је прави глумац. Приповедачи који су визуелно врло осетљиви, визуелно добро памте, махом имају много глумачкога у себи: гримасирају, рукама говоре, сваки час се огледају у огледалу, боље казују причу него што је пишу. Лаза Костић је волео да прави сцену. По Фрушкој Гори лута драмска његова силуета. Очи у Лазе Костића су волеле да задивљују, да заповедају, или да никога не виде. Његошеве очи су тамне, тужне и гњевне. Његове очи су мислиле да је све зло утекло у Црну Гору, у којој он влада, али не може све да савлада. Око Његошево и данас старешинствује, влада. Око Његошево греје, мази, али оно може да гони, да презире, да мрзи.
Но, око, тај увек отворени излог у који свако загледа, и који све прима, има врло племениту функцију кад се затвори. Будно, тек спусти капке, и онда, или не види, или види више него кад је отворено. Жан Жироду има стихове:
Да би видела цео свет, заклопи очи, Ружо . . .
Да, метафизички део у човеку тако је саздан да конкретно треба да измакне, очи да се затворе, па да дах у човеку, устрепти да наступи његова велика моћ, надмоћ и свемоћ. Ако вид правилно осети тај процес, капци се почну набирати, излог се затвори. Велика радост, тешка туга, мучно искушење, отровне сумње, загонетне мисли, велика музика, певање, реторика, поезија, —очи се склапају. Е ту смо сад на раскрсници: има невидљиви свет, има невидљиво гледање, има замена виду, и та замена је потребна за невидљив свет у васиони и у чоовеку. Ту је дарство слуха. Рајеви и пакли слуха, и од слуха нераздвојнога даха. Пакао даха и слуха je y незауставности, у несаници мозга и свести.
Само једном смо видели мумију перуанску; није била у повоју и стегнута као беба, него је била скврчена: колена под брадом, а на коленима руке држе главу; очију више нема, а слух канда још бди у лубањи, слуша, чује.
Од органа човекова за слух не види се ништа суштинско. Као при гласноговорнику труба и шешир, види се само шкољчица, сабирач таласа и садржатељ нарочитих живаца. Ушне шкољке у животиње су покретне, сигнално покретне, стресају се, прате њисак, врисак, скок, злочин који се код животиња не зове тим именом. Пантер фотографисан у моменту кад у шуми раскида жртву, има згужване ушне шкољке. Зашто? Слух наш је утекао дубоко у главу, близу, сасвим близу центру живота и свести. Некада, отров су жртвама сипали кроз ухо: најкраћи пут, ценили су, можда непогрешно, до животне суштине, до даха као дисања и као спиритуалне моћи. Дах преморена човека пробада, последњи дах можда боли као ударац ножем. Куршум самоубице је већ у мозгу, а дах joш чврсто држи у руци револвер. Француски савремени песник Рене Пјар писао је: ,,Дах човеков треба стаклено окно да пробија.” Пробија он и у судбинске тајне.
Слух и дах се узајамно помажу и муче, и тако служе своју тешку службу. Слух се никада не одмара, он је вечна несаница у лобањи човековој. У најдубљем сну, слух човеков је на стражи. Дубока несвест се најпоузданије оцењује — учили су нас лекари у болници за време рата — ако рањеника гласно позовемо његовим именом или именом његове отаџбине. Свест, та највећа тајна и загонетка човекова, застрепи и изнемогли рањеник чује, и говором проговара.
Слух је врста физичке и метафизичке станице у нама. Око види светлуцање звезда, ухо чује тишину васионе или шушањ звезда. Око није слутило Тамерланове удаљене коњанике; ухо, приљубљено уза земљу, чуло је јасно ударање копита. И увек остаје дискретан, слух: нема при слуху ничега што би одговарало „ваљању очима”. Слух, са меморијом, највећи је усамљеник у човеку, најотменија ћуталица у човеку. Ћутаље, то јест, говор у глави, чује и разуме само слух или дах. Библиотеке, музеји, рушевине, радионице песника и уметника, то су храмови ћуташа и дахова. У тим храмовима вид и слух се укрштају, здружују, срођавају колико је игда могућно. Али све врховно и главно прелази ту у област даха. Многи човек је доживео велику своју тајну сасвим јасно: да се у даху садржи и вид и слух и говор и разум. У великим тренуцима живота дах преузима власт, јавља се као синтетична моћ у животним и уметничким функцијама. Дах одаје вокацију, одређеше човека који је позван да у изузетном облику буде оно што ради, оно што he бити уметничка метаморфоза човека у дело: фрагменту је ту крај. Остаје још илустровање сиитетичког дејетва даха у човеку, што ће нас одвести у илустрацију пoетских моћи које ће некада послужити довршетку националног мита; и, најзад, у илустрацију оних великих вокација појединих људи у које народ верује као у догме. Његош и Горски вијенац, то је готова синтеза за мит, тврда као Ловћен. Лаза Костић при свакој анализи претвара се у прах. Али је дух тога погрешно гордог човека који је у свима крајевима српства желео да остави ожиљке од своје горде личности — дах тога човека и песника је тако специфична синтеза даха и слуха, да ће језик тога песника, ма како застарео некада, бити поезија ритуалне вредности. (1955)